5 Jul, 2008

Budnost

Autor woombomaster 19:50 | Permalink Permalink | Comments Komentari (1) | Trackback Trekbekovi (0) | Moja knjiga
PREDGOVOR


Pre nego sto sam ovo napisao sanjao sam jedan cudan san. Tacnije dva sna, i to dve veceri uzastopno. Ti snovi su nisu bili zasebni jedno od drugog vec bas suprotno, bili su povezani i nadovezivali su se jedno na drugi. Sanjao sam ovu pricu.
Ipak nisam mogo jednostavno da samo prepricam san, jer se on odigrao suvise brzo da bih mogao da “pohvatam” sve pojedinosti, a uostalom i nesecam se bas svega. Takodje tu(u snu) su postojale izvesne “rupe” tj. nedorecene sistuacije(kao na primer kako je glavni lik tacno dospeo u tu nedodjiju) pa sam morao da ih “dopunjavam” mastom. U snu sam dozivljavao samo dogadjaje, a ne i osecaje(bol, tugu, strah), pa sam i njih morao da pretpostavim kao i razmisljanja glavnog lika.
Iako je dosta toga dodato i izmesljeno u osnovi ova prica je moj san.


UVOD(put u nepoznato)


Pasnjaci, sume, poneki kamenjar, pa onda ponovo suma, pa ponovo pasnjak i tako cini mi se do unedogled… Zasto sam koji i kurac krenuo? Ustvari, gde sam ja to krenuo? Jebem li ga, valjda i nisam imao izbora, pa sam zato i pristao.
Koji me je vrag tero da obijam tu prodavnicu?! A nista nisam ni hteo da uzmem! Jer nista mi i nije trebalo… Mislim, znao sam da para nema u kasi, a njihove bombone i zvake i ostala sranja bas mi nimalo nisu trebala… Pa zasto sam je onda obio? Iz zabave! Eto, zbog toga! To sam vec radio mnogo puta. Prvo sa ortacima ali sam posle batalio, jer su oni i krali pa sam krenuo sam. Jer nisam hteo da ispadnem lopov! Sranje je biti lopov! Ali biti vest provalnik, to je kul! Obiti bravu stana nekog matorca i ukrasti mu ono malo para sto je nastekao od njegove mucne penzije je jadno! Ali provaliti u radnju, izbeci alarme, provuci se pored kamera, izaci napolje a neuzeti nista iz nje, to je nekako strava!
A kako su me uhvatili? To je prica za sebe, al iznecu sustinu: Dragoljub, Marijin otac, me je pratio te veceri i cim sam krocio u tu radnju zvao je policiju. A zasto me je pratio? Zato sto je imao fiks-ideju da jebem njegovu cerku… Ona je to vece izasla iz kuce bez njegove dozvole a on kad je to saznao, pobesneo je i krenuo da je trazi. Mislio je da je izasla da bi se tucala samnom, i tako lutajuci gradom ugledao je mene kako se muvam oko te radnje i tako sam ja najebo. Al i njegova cerka je bila jebana i to sat vremena pre nego sto je on naisao… pa dobro, mozda to nije bila bas fiks-ideja.
A Dragoljub je bio bivsi pajkan i tako u stanici odlucise da me zadrze celu noc. A zadusise dvojicu da mi na smenu cangraju po resetkama kad god bi pocinjo da zaspivam. Al tu su se malo zajebali-ja mogu da spavam pa nek i tranvaji prolaze pored mene. Mozda zbog toga sto obicno slusam Panteru ili Slayer pred spavanje… Zaspao sam ko jagnje i to ih je verovatno razljutilo, pa su odlucili da me malo osinu pendrekom. Nije to bio jak udarac, kad bolje razmislim… Samo su me cuknuli kako bih se probudio... Al ja sam onako djipio iz sna i raspizdeo tog debelog pajkana sto me je udario i to sam ga zveknuo po sred nosa. Jebiga, znam da nisam trebo al tako ispade.
I tako su oni poceli da me pendrece i pendrece… ubili su boga u meni…
Ujutru je dosao moj otac… Nikad ga nisam video takvog… Bio je strasno ozbiljan, cak mozda i mracan. Nije nista reko samo me je ispitivacki gledao. Sedao je na stolici preko puta mene sa ozbiljnim izrazom lica, namrsten, ocajan. Gledao me je tako, dugo i prekorno. Mislio sam da cu da poludim od tog pogleda. U zemlju sam hteo da propadnem od stida i srama. A onda je odjednom duboko udahnuo progutao pljuvacku i upitao:
“Hoces da te vodim u Diznilend?”
Pogledao sam ga upitno. Kakav Diznilend? O cemu prica ovaj covek? Da nije malo, nedaj boze…
“Sta?”upitao sam.
“Pa reko’ ako ti je dosadno, ako nemas sa cim da se zabavis, mozda hoces da ides u jebeni Diznilend da se malo druzis sa Pajom Patkom, Miki Mausom, Spajdermenom i ostalim crtanim likovima! Deriste jedno!”
U prvom trenutku sam hteo da mu odgovorim da Spajdermen nije Wolt-ov lik ali sam odustao jer sam shvatio koliko je ustvari bio besan. Samo sam obesio glavu i rekao:
“Izvini!”
Ucinilo mi se da ce nesto reci ali umesto toga samo se ujeo za usnu i duboko udahnuo.
“Nije stvar samo u ovim sto si uradio” rekao je iznenadjujuce mirno ”vec u i mnogim drugim stvarima. Pogledaj se. Imas skoro dvadesetjednu godinu a ponasas se ko dete od jedanaest! Sta radis od sebe? Gde provodis dane?! Gde provodis noci?! Na ulici! Sta radis na fakultetu?! Sem sto juris sojke(to je bio njegv izraz za ribe tj. devojke)? Od cega mislis da zivis? Majka hoce da ti umre od sikiracije!”
Ja sam samo gledao u pod i cutao, sta sam i mogao da kazem? Covek je bio u pravu. Na neki nacin ja i jesam propalitet.
A zatim je zastao i znacajno me pogledao.
“Odlucio sam da te posaljem na jedno mesto… Tamo ce te valjda smiriti i nadam se urazumiti. Udaljeno je od svakog vida civilizacije, na planini, bez diskoteka, barova i ostalog. Ides vec sutra.” rekao je a zatim dodao:” Ides sad kuci da spakujes stvari. I da ti nesto bude jasno:ti se ovde nista nepitas, jer da znas nesto ti nebi bio ovde gde si sad.”
“A reci mi makar gde me saljes.” rekao sam.
“Videces kad stignes”rekao je a zatim me je pogledao sa nekom posebnom dozom prezira i izjavio:”Inace, da znas, necu progovoriti ni rec vise sa tobom dokle god se nevratis i dokle nebudem video da si se urazumio i postao covek.”
I tako je i bilo… Eto, zasto sam pristao. Jer me niko nista nije ni pitao…


I GLAVA(dolazak u kucu)


Putujem vec satima. Cini mi se da sam vec stigo u Tunguziju. Ovde nema zive duse! Poslednjih pedesetak kilometara prolazimo samo pored dosadnih pejzaza koji bi mozda i bili lepi da ih nema u tolikim kolicinama.
Dosadno mi je! Strasno! Nervozan sam. Kao nikad u zivotu. Sve ovo je naporno ko kratko cebe! Mislim da cu poludeti.
Osetih truckanje. Ma kako truckanje, ceo jebeni dzip se ljulja! Bacih pogled kroz prozor. Divota, sad teramo po nekakvom zemljnom putu, punom dzombi! Ovaj me zaista vozi u Nedodjiju. Mozda ce da me ostavi ovde ko na pustom ostrvu da nemogu nikad da se vratim kuci, da me nikad vise nevidi. Prodje me jeza. To jeste zajebancija al i sama pomiso o tome mi je nekako jeziva. Pitam se nesto… Sta cu ja da jedem ovde? Mislim, sumnjam da ovo mesto ima struju. A verovatno nemaju ni vodovod. Mozda cu morati da lovim sumske zivotinje lukom i strelom, da im derem kozu i pecem bez soli na logorskoj vatri. To jeste kul, al samo na filmu.
Vec mi nedostaje mama. Njena kuhinja, a pogotovu njena supica… Dali ce mi ovde spremati supu? Bas i nisam ubedjen u to.
Pitam se da li je tati zao. Nije progovorio ni rec celim putem, a vozimo se vec cetri, pet sati. Samo je stao par puta kad sam mu trazio da izadjem da pisam. Mami je bilo zao. Ljubila me je na odlasku… i plakala je… i ja sam plakao… Ma i njemu je sigurno zao! Al nece da prizna! Takav je on…
Sta cu ja da radim ovde? Bice mi dosadno. Ovde nema ni televizije, ni radija, ni diskoteka, ni ortaka… Poneo sam mp3-player al mu baterija nece dugo trajati. Hmm, kad bolje razmislim, nadam se da ce mi biti dosadno, da me nece terati da radim u rudniku ili tako nesto… Dali ce me hraniti? I cime? Al sam stoka… mal-mal pa mislim o hrani!
Opa, zaustavljamo se. Bacih pogled kroz prozor. Ovde je kraj-corsokak. A okolo… kilometri nicega… Nije ni cudo, sto se put ne produzava! Kuda bi vodio? Do garaze nekog grizlija? Hm… dali ovde ima medveda?
Neki covek stoji ispred naseg auta, prvi znak civilizacije posle duze vremena! Ustvari nadam se da je civilizovan. Valjda nije neki divljak, onaj sto zivi sa zivotinjama i nosi gace od jelenske koze.
Odavde deluje normalno, cak i obicno. Normalno je obucen. I obrijan je!
Ima dugu kosu! Doduse, nesto kracu od moje al to je super! Mozda je metalac! Nadam se da ima neku mjuzu kuci. Mogli bismo zajedno da rokamo! Ima oko… neznam bas da ocenim… mozda oko tridesetak godina.
Tata je izaso iz kola, prica sa njim i pokazuje ka meni. Onaj tip klima galavom. Sada su dosli do kola. Tata otvara vrata. Onaj tip mi pridje i rece:
“Pozdravi se sa ocem, a onda kreces samnom.”
Izasao sam napolje i pogledao tatu. Izgleda pomalo tuzno. Slegoh ramenima. Neznam sta da kazem. Tuga me ubija. Al necu da placem, necu namerno, bas njemu iz inata. On me osmotri a zatim me zagrli cvrsto me stezuci. I ja sam njega stegao. Ipak mu je zao. I meni je.
Pustio me je, jos jednom osmotrio, a zatim prisao gepeku uzeo torbu sa mojim stvarima i pruzio mi je. Okrenuo se, usao u kola i otisao. Nesto me zaboli u grudima!
Okrenuo sam se ka onom tipu. Posmatra me. I to ninakakav poseban nacin, ni znatizeljno, ni ispitivacki, ni nadmeno. Bas nikako posebno, jednostavno me gleda, pravo u oci.
“Kreni samnom.” rece.
On ide napred, a je za njim. On cuti, ja cutim. Idemo nekom uzanom stazicom kroz veliku poljanu sa ogromnom travom. Samo cekam kad ce da iz nje izleti neka zmija ili neka druga zivuljka. A torba mi stalno zakacinje o tu travu i stalno mi se cini da nesto u njoj(travi, ne torbi) suska. Sreca pa nije velika(torba, ne trava), u njoj nema mnogo stvari, svega za dve-tri nedelje. Tu torbu mi je otac odredio, sto me donekle tesi, jer to znaci da necu ovde biti duze od mesec dana. A sta ce mi raditi za to vreme? Ovaj lik mi nedeluje suvise sadisticki nastrojen, al ko zna? U filmovima se bas za te sto ‘neizgledaju’ na kraju utvrdi da su bolesnici i to uvek kasno pa se samo neka riba(najcesce ona lepsa) na kraju spasi. A ja nisam riba, jebiga. Doduse, nije ni ovo film.
“Koje ti je ime ?”upita me ovaj odjednom.
“Stevan.”odgovaram ja.
On cuti. Cudan mi je skroz. Kako cudan nacin da se postavi tako jednostavno pitanje! ‘Koje ti je ime?’ A sa koje si ti planete?
Malo je mrsav. Ne mnogo ali jeste. Kako li se on zove?
“A kako se vi zovete?”-pitam ja.
“Ja sebe nezovem.” odgovori on “A ti me mozes zvati kako god hoces.”
Pih, sto mrzim te sto se prave pametni. ‘Ja sebe nezovem’ Ma nemoj! Sto smo pametni! Sad si ti baja a ja sam glup. Kreten. Zasto samo nekaze kako se zove, jednostavno i prosto? Mogu da ga zovem kako hocu. Zvacu ga Shunta! Bas me nervira.
“Ipak moram nekako da vas zovem. Recite mi kako.” Neznam ni sto mu persiram. A posle kazu da nisam kulturan.
“Kako god zelis.”odgovori on.
Poceo je bas da me pizdi. Neznam sta ovaj oce! Niti je zanimljiv ni narocito pametan. Al mozda on misli da jeste. Koristicu njegov fazon, ako je to uopste fazon, posto je glup skroz.
“Koje vam je ime?” Osecam se bedno, jer ovim pitanjem kao da potvrdjujem da je on pametniji a nije!
On se nasmeja. Nervira me ta vrsta smeha. Kao da mi se potsmeva. Kao da kaze: ‘krades fore,a?’.
“Milan.”odgovori a onda dodade “Onde ces boraviti za vreme dok si ovde” i pokaza rukom na kucu, nekih trista, cetirsto metara od nas. Za divno cudo neizgleda tolilko lose kao sto sam mislio. Povelika je. Od cigle! Jednospratna. Ima veliko dvoriste. Kad bolje rasmislim nema ograde tako da je dvoriste moze biti otprilike sve okolo. A sve je zaista veliko… Ima drveni trem. I kao neku terasu ispred od dasaka koja je ispod tog trema. Nije ruzna(kuca, ne terasa, a terasa mi deluje prilicno nabudzena). Mozda i moze da se zivi unutara.
Dosli smo do vrata. Najobicnija ulazna vrata. Neznam zasto sam ocekivao nesto drugacije. Shunta(Milan) ih otvori. Usao je unutra i pozvao i mene. Usao sam. I nije toliko lose. Lamperija je svuda, to mi se svidja. Namestaj tu i tamo, malo je jednostavniji nego sto sam naviko kod kuce al nije los. Bar ne ovaj u dnevnoj sobi(ako je ovo dnevna soba, a predpostavljm da jeste). Nije bas velika, ali nema mnogo stvari u njoj tako da ima dosta praznog prostora i deluje prilicno komforno. Shunta me ponidi da sednem. Seo sam na krevet koji je postavljen uza zid a ispred njega je mali, niski stocic sa staklenom plocom odozgo. Lepo izgleda. Samo je ovaj krevet malo tvrdji nego sto sam mislio. Ustvari, malo vise. Nekako je neudoban. Nadam se da nije takav i onaj na kojim cu ja spavati. Tamo u cosku stoji jedana stolica za ljuljanje, lepa, pletena. Takvu sam ja oduvek zeleo da imam. Lici na onu iz kaubojskih filmova u koju se zavali neki matorac, i drema u njoj. Jednom rukom zagrli neku tandzaru a drugom mazi pseto koje lezi tu odma’ pored. Na kraju se obicno ispostavi da je taj matori mnogo zajeban lik i da mnogo dobro puca onom svojom tandzarom.
A u cosku(sobe, nepricam vise o matocu), malo odvojeno od ostatka sobe stoji trpezarija sa stolom i cetiri stolice. Tu je i sporet na drva a pored njega kutija od dasaka, koja verovatno sluzi da se u njoj drze drva kojima se lozi vatra.
“Zelis li caj?” pitao me je Shunta.
“Moze” odgovorio sam. A uopste mi se nepije jebeni caj. Nikad ga u zivotu nisam (svojevoljno) pio, cak ni kad sam bio bolestan. Neznam zasto sam to rekao. Verovatno zato sto sam kulturan. Eto ti, mama, vidis da sam kulturan! Sad cu da pijem jebeni caj ko da sam bolestan ili, nedaj boze, Englez.
On se muva nesto oko sporeta, kuva caj valjda, nevidim jer je zaklonio ledjima.
“Ima samo nana” kaze on.
“U redu.” Sta drugo da odogovorim. A mrzim nanu. Mrzim cajeve uopste. Tako su bezukusni, bljutavi,i nekako bljak.
Vidi ti to! U kuhinji stoji i cesma! Ko bi rekao-imaju vodovod! Pao mi je kamen sa srca! Samo se nadam da je i kupatilo kolko-tolko stredjeno. Ako ga uopse i imaju u ovoj kuci. Necu valjda morati da se kupam u koritu, ko pre sto godina.
U cosku sobe je, na nekoj komodi i stona lampa! Opa! Znaci imamo i struju ovde! Cekaj… Zasto je to onda jedina sijalica u sobi? Nije bilo ck ni luster na plafonu. A na trpezariskom stolu stoje svece! A nema ni televizora ni radija… Sranje, izgleda da se ovde elektricitet vidja samo u vidu munja i gromova.
“Ima li struje ovde?” Resio sam da saznam iz prve ruke.
“Imamo malu hidroelekranu na reci. Neproizvodi bas mnogo struje ali je dovoljno za nekoliko sijalica i radio stanicu.”
Doneo je solju. Skoro do vrha je puna. Moracu sve da popijem. Caj, fuj. Spustio je i svoju solju na sto i seo pored mene. Postajem nervozan. Neznam tacno zasto. Uzeo sam solju i srknuo. Jaoj! Vruc je! Verovatno zato sto nemoze da se skuva na hladnom sporetu. Nadam se da nisam slozio suvise bolnu facu. Neka caja malo nek odstoji, da se ohladi, a posle cu na eks da ga popijem i da zavrsim s njim. Uh, jos me boli jezik. Pogledah u Milana. Izgleda nezainteresovano, odsutno… On gleda u onaj caj, faca mu mirna, bezbrizna, i neobazire se na mene.
“Sta cu da radim ja ovde?” pitam ja odjednom, nemogu vise da izdrzim neizvesnost.
“Svasta.” odgovori on a zatim ucuta.
“Kao recimo…”
“Kazem ti svasta:od nosenja kamenja do citanja knjiga.”
“I koliko dugo cu biti ovde?”
“Oko dva, tri meseca.”
E dokurca! Dotad cu da umrem ovde!
Zacu se nesto. Zvuci kao kad neko nesto premesta, neki namestaj ili tako nesto. Pogledah ka pravcu odakle je zvuk dolazio. Tamo su drvene stepenice koje su vodile ka spratu. Verovatno ima nekog gore. I Milan podize pogled ka istom pravcu.
“To je Sonja, ona je stigla jutos. Pozvacu je da je upoznas. Treba jos jedan mladic da dodje ali njega cemo zajedno upoznati, on stize za dva, tri dana.”
Dobro je, bar nisam sam ovde. Al ipak tri meseca… To je skoro sto jebenih dana, tj. vise od 2000 sati, sto znaci nesto manje od 130000 minuta agonije…

Hmm, Sonja… Kakva li je riba… Nadam se da je dobra.

II GLAVA(iscekivanje i dosada)
/nacin pisanja cu ovde da nastavim u proslom vremenu, mnogo se gubim kad pokusavam to da izvedem u sadasnjem sto se najverovatnije i primecuje/

Milan je ustao i otisao na sprat. Sa iscekivanjem sam zurio ka otvorenim vratima. Zvukovi koraka bivali su sve jaci. I najzad se i ona pojavi. Na prvi pogled i nije bila bas da se odusevis. Najobicnija devojka. Negde mojih godina, mozda malo starija. Svidjala mi se njena kosa, uvek sam padao na lepu pravu sjajnu kosu, kakva je bila njena. Ipak, bila je i ruzna, ustvari pogubljena, a izgledala je izmoreno kao da nije spavala nedelju dana. Imala je cak i podocnjake. Sve u svemu, bezveze skroz.
Sisla je niz stepenice a Shunta za njom. Prisla mi je i pruzila ruku. Nasmesila se ko preko bede i izjavila:
“Ja sam Sonja.”
I ja sam njoj pruzio ruku i rekao svoje ime. Nije mi se svidela. Bila je sva kilava.
Milan nas ponudi da sednemo na krevet(ustvari rekao je ‘sedite na krevet’ sto je meni zvucalo vise kao naredba). Poslusali smo ga. I on se smesti pored nas i poce da srce onaj caj. Ja sam svoj popio iz dva cuga. Cak nije bio ni zasladjen, skroz bljak. Tada sam obecao sebi da ga nikad vise u zivotu necu piti!
Vladala je tisina koja me je pizdela. Ovi dvoje su cutali kao zaliveni. Meni je bilo nekako neprijatno, smorno, dosadno. A jebena tisina je uporno trajala! Tako sam silno zeleo da je nesto prekine. Osmotrio sam Milana. On je samo sedeo i gledao u svoj caj, a tek ponekad bi uzeo po koji srk. Bio je potpuno nezainteresovan za bilo sta(ili je bar tako izgledao). Zatim sam pogledao u Sonju. Bila je umorna, odsutna, pogled joj se gubio. Cinilo mi se da joj je dusa spavla. Zapito sam se gde sam ja to dosao.
Milan se odjednom pokrenu, bez ikakve najave, ustade i brzo ode do vitrine koja je stajala uza zid preko puta nas. Iz nje izvadi dva lista papira i dade po jedan meni i Sonji.
“To je radni plan za sutra.”izjavi.
Pogledao sam u list koji mi je dao. Pisalo je:

7:00 Budjenje
7:30-8:00 Dorucak
8:00-9:00 Filskultura
9:15-12:00 Vreme za knjizevnost
12:00-13:30 Odmor
13:30-14 :30 Zajednicko vreme
14:30-15:00 Rucak
15:00-17:30 Uredjenje kuce i okoline
17:30-18:30 Odmor
18:30-19:00 Vecera
19:00-21:00 Slobodne aktivnosti
21:00-22:00 Zajednicko vreme
22:00-22:30 Caj ili mleko
22:30 Spavanje

Zurio sam u papir. Svaki jebeni minut je bio isplaniran! Ako nesto mrzim to je da neko drugi planira moje vreme. Namrstio sam se. Shunta me shuntavo pogleda.
“Nesvidja ti se?“ upitao je.
“Ne bas.“odgovorio sam iskreno.
“Mislis da nema dovoljno slobodnog vremena i odmora?”
“Ne… ima ga dovoljno… uredu je…” odgovorio sam.
Milan sleze ramenima. “U svakom slucaju mozes otici kuci kad kod pozelis.”rekao je.
Ma da…to je bilo lakse reci nego uciniti… Matorci su bili besni na mene! Gde da se vratim?! Cale me nebi primio ni za zivu glavu. Odlucio sam tada da cu da ostanem u ovoj vukojebini koliko god treba. Uostalom nisam ni imao izbora.
Milan zatim upitno pogleda Sonju. “Imas li ti neke primedbe?“
Ona ravnodusno sleze ramenima “Uredu je.” rece.
“Dobro”izjavi Milan “sad mozete da idete u svoje sobe, da se raspakujete i odmorite.”
Sonja odmah usta i bez pozdrava ode stepenicama na sprat. Svakim casom mi se sve manje svidjala....
“Pokazacu ti tvoju sobu.“rece mi Milan pa i on krete ka spratu a ja za njim. Popesmo se uz stepenice i prodjosmo do kraja hodnika. Vrata pored kojih smo prosli bila su napola otvorena pa sam ugledao Sonju kako pakuje neku odecu. Njena soba je bila odmah pored moje.
Udjosmo na sledeca vrata. To je bila moja soba. Bila je prilicno mala, mada je imala sve sto je potrebno za zivot u njoj. Cak i stonu lampu(zamislite!). Ostavio me je rekavsi da se odmorim jer nas sutra ceka dug dan. Meni kroz glavu prodje kako ce biti jos bar pedesetak takvih ’dugih’ dana, i odmah se smorih. A jos nije ni pocelo...

Brzo sam raspremio torbu. Nije bilo suvise stvari u njoj. Zapitao sam se gde cemo prati ves, ali sam odmah takve misli izbacio iz glave-samo su mi jos one trebale pa nacisto da se smorim. Ionako sam bio u nekom bedaku.
Uzeo sam svoj mp3 i nabio slusalice u usi. Pustio sam glasno da roka. Sem sto sam bio smoren zbog svega ovoga bilo mi je i dosadno. Cela situacij me je ubijala u pojam.
A onda sam se setio ortaka, napijanja, zezanja... rastuzio sam se. Setio sam se i Kristine. Bila je dobra riba(i jos uvek je). Al jebiga, kad nista nisam uradio odmah kad smo se upoznali, sad je gotovo. Sad mi je drugarica, i to dobra drugarica... Prestao sam na nju da gledam kao na ribu... a mozda i nisam, ali sve jedno... Drugarica mi je vec pune tri godine, sad je kasno da probam da je muvam, a glupo bi i bilo, sad mi je vise ko sestra.
Setio sam se njenog pisma. Otvorio sam fioku u koju sam ga bio strpao i otvorio papir(bio je presavijen). Bilo je zanimljivo citati njena pisma... Ustvari to nisu bila bas pisma(nisu slata postom vec su isla iz ruke u ruku). To je bilo kao neko sifrovani tekst koji je ipak imao i smisao kad se procita originalan tekst a sadrzao je i skrivenu poruku. Bila je fora da ga procitas na pravi nacin. Bilo nam je zabavno da razmenjujemo takva pisma…
Poceo sam da citam(mada sam ga i pre toga vec bio procito i to nekoliko puta u kolima). Pisalo je:


“Blago tebi!
Ti dobro znas da volim da putujem! Eh da mogu da te zamenim tamo. Siguno se zabavljas tu… Nadam se da je tako… i da se dobro ponasaju prema tebi a i da ce ti vreme proci zaista brzo. Neces se smoriti ili tako nesto. Neces resiti da pobegnes valjda, izdrzi do kraja. Ovo ce te samo ojacati, postaces snazniji i bolji covek. Sve u svemu nikako neces biti gubitnik. Obecao si da ces procitati ovo i da me neces zaboraviti. Ove dane provesces uz ove moje napisane reci. Znam da cu ti nedostajati tamo i da ce ti faliti nasa druzenja, da ces bar ponekad misliti na mene. Nikad neces zaboravii najbolju svoju drugaricu i neces me brukati tamo. Jer ja cu saznati ako bude tako i da znas ovo je pretnja zato nemoj praviti gluposti! Sto da budes smoren i nikakav kad ti moze biti lepo i zabavno tamo. Ovde je sve dobro… al nedostajaces mi, priznajem. I sam znas da bas ne volim da pisem ovakva pisma, bezveze… Pozdravljam te, zelim ti sve najbolje na svetu i da se brzo vratis. Ma nije to tako stasno. A sigurno je da nije kraj sveta. A znas da sva moja pisma imaju skrivalicu. Zadnja rec je krivica…
I jos nesto: Izvini…”

Zamislio sam se… Nesto mi je bilo cudno... Tada jos nisam znao sta. Nesto sto me je bacilo u tezak bedak. Nisam imao volje cak ni na pokusam da ‘resim’ Kristinino pismo. Setio sam se i Marije. Ona mi je kao bila devojka(mada je ona to krila on svojih matoraca sto mi nikad nije bilo najjasnije…Hm ustvari jeste sobzirom kakvog je cala imala…), ali iskreno i nisam bio zaljubljen u nju. Cak se nisam ni pozdravio sa njom kad sam odlazio. Obuzeo me je osecaj krivice. Ali brzo sam ga izbacio iz misli cinjenicom da ni ona nije bila bas luda za mnom.
A onda sam poceo da razmisljam koliko je moj zivot sranje. Kako nista nisam postigao u njemu. Mada je to bilo pomalo apsurdno, jer imao sam tek dvadesetjednu godinu, sta sam i mogao da postignem za to vreme. Ali ipak, te misli su mi vrsljale po glavi uporno i nemilosrdno. Bio sam smoren kao nikad do tada.
Opruzio sam se po krevetu i jos jece pojacao mp3 plejer(tacnije za jos dve ‘crtice’ posto nije moglo vise). Sklopio sam oci. Osecao sam kako mi je svaki misic zgrcen. Ali kako je vreme prolazilo polako sam se opustao. Imao sam osecaj kao da propadam nekud. Ipak to nije bio neprijaan osecaj. Vec nekako smirujuci.
Igrao sam u nekoj prostoriji(ustvari vise skakao). Ta soba me je potsecala na moju kucu, mada neznam zasto, posto nije bilo nijedne poznate stvari ili komada namestaja. Oko mene je bilo jos mnogo ljudi, neke sam poznavao a neke ne. I svi su skakali. Spazio sam Kristinu na nekoliko koraka od mene i krenuo ka njoj. Muzika se naglo prekide. Nasmejala se kad me je videla. I meni je bilo drago. Zagrlili smo se. Ja osetih miris parfema koji je bio prijatan ali nekako suvise jak. “Stevane“, rece, “Jel spavas?“ Ali to nije bio njen glas.
Otvorih oci. Na vratima ugledah Sonju. “Ne” odgovorih “Samo dremam.”
“Milan je rekao da ce za desetak minuta biti vecera” rece ona “pa sam mislila da te probudim da bi…”
Klimnuo sam glavom. “Hvala“ rekao sam. Za trenutak sam pomislio da bi trebalo da je pozovem da udje i da sedne(to se cinilo pristojnim) ali mi nije bilo do njenog drustva. Umesto toga samo rekoh:“Sad cu da sidjem.“ Bas sam bio nekulturan...
Ostao sam da lezim jos deset minuta nerazmisljajuci niocemu. Zatim sam ustao i izvadio slusalice iz usiju. Pogledah svoj mp3 i njegov iskljuceni ekran. “Vec crkla baterija! Sranje!” rekoh za sebe i sidjoh u trpezariju.
Za veceru su bila przena jaja, dimljeni sir i domaci hleb. Iznenadjujuce! Milan se zaista bio potrudio! Bilo je prilicno ukusno, ali je atmosfera ubijala uzivanje u hrani. Svi su cutali. Sonja je jela kao preko bede(a cinilo se da sve radi na taj nacin), a Milan kao da je mislima bio kilometrima daleko. Iako mi se vecera svidela, ipak sam jedva cekao da se zavrsi.
Milan mi je kasnije pokazao i kupatilo. Bilo je na spratu i bilo je uzasno malo. Wc solja, lavabo i kabina za tusirnje; sve to na nekih 7-8 kvadratnih metara. Jedva da je bilo prostora da moze da se okrene unutra. Takodje sam bio upozoren da tople vode ima vrlo ograniceno zato sto se greje u nekakvim cisternama na suncu. Tako da nije bila bas ‘topla’ vec vise… kako bih rekao… mmm… nehladna.
I to je bilo to. Ovim obilaskom kupatila, bio je zavrseno moje upoznavanje sa svojim privremenim domom i kraj prve veceri boravka ovde.
Odmah posle sam otiso da spavam. I celu noc sam se prevrto po krevetu. Nervozno sam iscekivao sledeci dan.

III GLAVA(prvi dan)

Sunce je vec progrevalo kroz prozor. Pogledao sam na sat(tj na mobilni), bilo je deset do sedam. Nije da mi se nije spavalo al nisam imao racuna da zaspivam za tih nekoliko minuta. Kroz glavu mi prodje da ce i telefonu crci baterija za par dana. Zato ga iskljucih, morao sam da stedim. Uostalom, nije ni imao svoju funkciju jer naravno nije imao domet u ovoj vukojebini.
Lezao sam jos neko vreme tako, kada zacuh glasno kucanje na vratima. “Budjenje!“zacuh Milanov glas.
“Budan sam!”doviknuh.
“Za petnaest minuta te ocekujem u trpezariji.“ rece on.
Lezao sam jos nekoliko minuta a onda lagano ustao. Obuzeo me je neki cudan osecaj… Cesto sam ga imao; kao da sam mali; ne da sam manji nego sto jesam nego da sam mali u odnosu na planetu, u odnosu na kosmos. I to je bilo potpuno tacno. Svako je mali u odnosu na vasionu, ali taj osecaj…bio je neobjasnjiv i pomalo jeziv.
Brzo sam se obukao, otisao do kupatila i jos jednom potvrdio da topple vode nema jer jebeno sunce jos nije dovoljno ugrejalo. Ali kazu da se bolje razbudis kad se umijes hladnom vodom i da je to cak i zdravo. Kakvo je to sranje…
Sishao sam u trpezariju. Milan je vec bio tamo, postavljao je sto. Osetih miris przenica koje uskoro i ugledah na tanjiru koji je on spustao na sredinu stola. Prijatno iznenadjenje, voleo sam przenice!
“Dobro jutro.” rekoh i sedoh za sto.
“Dobro jutro.”odgovori Milan pa upita:”Jesi li lepo spavao?”
Ja klimnuh glavom. “Jesam, mada sam jos uvek malo pospan.”
“Navici ces se vremenom.”odvrati on a odmah zatim i Sonja udje u prostoriju. Bila je bezvoljna i kilava kao i uvek. Nosila je kratak sorc i jos kracu majcu, da nije bila takva kakva je bila(k’o da ce d’umre u svakom trenutku) bilo bi mi prijatno da vidim tako obucenu devojku. Nije bila bas ruzna al joj je falila ta zivotna energija, i to mi je bilo bas odbojno kod nje.
Svalila se na stolicu. Pozeleli smo joj dobro jutro, a ona nama lenjo kao da joj reci iziskuju veliki napor procedi:”Hvala, takodje.”
Dorucak je bio skroz okej. Nista specijalno(sto nisam ni ocekivao), ali sasvim zadovoljavajuce.
Kad zavrsismo sa obrokom Milan baci pogled na zidni sat i izjavi:
“Imate skoro pola sata… Mozete izaci napolje da se prosetate i razgledate okolinu. Ja cu izaci u 8 da pocnemo sa vezbama.”
Poslusao sam ga i izasao na ‘terasu’ i seo na drvenu klupu koja je bila tu postavljena. Sonja je ipak odlucila da tih pola sat provede vegetirajuci na krevetu u sobi. Pacenica…
Razgledao sam okolinu… Bilo je simpaticno… Dosta shume, livada, pirka prijatan vetric, ptice cvrkucu…
I rokcu svinje!
Za trenutak sam pomislio da mi se pricinjava al roktanje se ponovo zacu ali ovog puta pomesano sa jos nekim cudnim zvucima koje nisam mogao da definisem… Ustao sam i krenuo ka izvoru buke koji me odvede do velike zgrade(po svemu sudeci stale) koja se je bila negde trista-cetirsto metara iza kuce.
Setio sam se sela, bake i deke… Tamo(na selu) sam provodio divne dane kad sam bio mali… A onda je baka umrla a deka se preselio kod nas. Kucu na selu smo prodali i kupili ‘stan u izgradnji’ u Beogradu koji ni dan danas nije zavrsen a po svemu sudeci i nece skoroje… Tuzili smo agenciju koja nam ga je prodala ali ona vise nije postojala, a u policiji nas uveravaju kako ce krivci biti uhvaceni a nase pare vracene… Mozda i hoce… Ko zna…
Do vrata shtale vodile su dve staze: jedna je isla od kuce u kojoj sam ja sad boravio a druga od neke male kucice koja stajase na jednom uzvisenju oko skoro ceo kilometar odatle… U podnozju tok uzvisenja bilo je jos par kolibica koje su verovatno sluzile kao pomocne zgrade, i poveliki vocnjak.
Hmm…ipak je bilo znakova civilizacije…
Zasuh nekavo lupanje iz stale, i posle nekoliko trenutaka vrata se naglo i vrlo bucno otvorise(sto nije nista cudno sobzirom da su bila limena i prilicno stara). Za trenutak se trgnuh.
Na vratima se pojavi covek u radnom odelu(koje je uzgred bilo prilicno prljavo). I on se malo trze kad me vide a onda izjavi:
“Zdravo, momce. Ti si novi ovde jel da?”
Imao je oko pedesetak godina, mozda nesto vise; bio je dobro razvijen i dosta dobroj formi za svoje godine… Imao je zapustenu bradu i brkove a u ruci je nosio lopatu koja je prilicno neprijatno mirisala.
“Da,” odgovorih, “juce sam stigao.”
“Ja sam Dragan”rece mi on i nasmesi se “Izvini sto ti nepruzam ruku al nisu mi bas najcistije pa…”
“Uredu je.”rekoh mu “Ja sam Stevan. Drago mi je.”
On klimnu glavom dva-tri puta kao da potvrdjuje nesto a onda izjavi:
“Bice ti dobro ovde, videces.” Mislo sam da ce jos nesto reci ali nije, vec je opet onako cudnovato klimnuo glavom.
“Nadam se da hoce.” rekoh.
Jos nekoliko trenutaka je zurio u mene a zatim se naglo pokrete i nasmeseno rece:
“Rado bih caskao, ali imam jos dosta posla da uradim. Vidjacemo se.” A onda zurno ode uz stazu ka onoj kolibi na brezuljku.
“Dovidjenja” rekoh mu a on mi samo zurno odmahnu rukom.
Poceh lagano da se vracam ka kuci. Posmatrao sam je. Uocio sam kabl koji je visio sa krova povezivajuci ga sa visokom drvenom banderom. Bile su postavljene na svakih pedesetak metara(bandere). Zadnja koja se jasno videla je bila jedna blizu nekog sumarka a kabl je nestajao u granama. Tamo je sigurno bila i ta elektrana. Pitao sam se kako izgleda. Nikad nisam video nijednu. Ali nisam imao vremena, morao sam da se vratim za jebanu filskulturu. Vratio sam se na terasu, seo na klupu i resio da tu sacekam Mailana i Kilavusu…
Vetar blago zatalasa grane breze koja se izdizala daleko iznad kuce… Bilo je prilicno sveze sobzirom da je bila polovina juna. To mi se svidelo, nikad nisam voleo vrucinu. Zbog nje sam mrzeo leto. Jedina dobra strana vrucine je ta sto se ribe manje obuku, pa imas bolji pogled pogled na necije noge ili sise… ali jebes to… Mrzim leto! A Kristina ga bas voli. Voli i more! Svasta! Nije mi jasno kako moze da joj se svidja prljava voda u koju se uliva kanalizacija, a klici pisaju, plaze pune ljudi, pesak sto se svuda zavlaci i zulja i sunce koje ti przi po mozgu…Ali nismo svi isti…
Bacih pogled na nepregledni pejzaz i udahnuh puna pluca cistog planinskog vazduha.
U neku ruku mi se i svidjalo sto sam u sred nedodjije, gde nema guzve, saobracaja i solitera. Nevolim guzvu… Vise mi se svidja da sam sam sa sobom i svojim mislima. A ovo je bas lepo mesto gde mozes da se opustis, uzivas u prirodi, i prepustis se razmisljanjima. Steta sto necu imati vremena za tako nesto. Ovaj kreten je isplanirao svaki jebeni minut! Sranje!
Iz misli me trze Sonja koja se naizgled niodakle pojavi pored mene. Izgubljeno je zurila u daljinu. A onda pogleda u mene isto tako izgubljeno i nasmesi se.
“Zdravo.”rece “Kako si?”
Uputih joj dug prazan pogled. Razmisljao sam dali uopste da joj odgovorim na tako idiotsko pitanje. A i izbor raspolozivih odgovora mi je bio krajnje ogranicen. Mogao sam da odgovorim na dva nacina ‘dobro’ i ‘lose’, stim sto ako izaberem ovaj drugi obavezno ce da usledi pitanje ‘a sto?’. Tako da sam se ipak odlucio za ovaj prvi.
“Dobro.”odgovorih.
Ona se samo blentavo nasmesila i nastavila da zuri u mene. Nisam znao sta treba da radim ili da kazem a postajalo mi je krajnje neprijatno. Laknulo mi je kad sam ugledao Milana da je izasao jer me je uzasavala pomisao da bi morao da pricam sa Sonjom. To bi bilo pravo mucenje.
Naglo sam ustao i obratio se Milanu:
“Ja sam spreman.”
“Odlicno” odgovori on. “Sledite me.”
Isli smo za njim i zaustavili se na sred poljane koja je izigravala dvoriste(vec sam rekao da ograde nije bilo tako da ni dvoriste nije imalo tacno definisane dimenzije). Milan se iskezi a zatim nam dade po jedno cebence i rece:
“Prostrite ovo na zemlju.”
Poslusali smo ga. I on uradi isto. Stajao je okrenut nama. Duboko je udahnuo i polako izdahnuo.
“Radite isto sto i ja.” rece nam.
On leze na zemlju(tj cebe) ispruzi ruke duz tela i polozi dlanove na tlo. Ja sam stajao i cekao da vidim sta ce uraditi sledece. Isto je radila i Sonja. On izdignu glavu malo i lagano podize noge u vertikalni polozaj, malo ih zadrza tako a onda ih polako stusti na tlo.
“Sad vi.”rece.
Sledecih sat vremena bili su jedni od najneprijatnijih u mom zivotu! Znao sam da izgledam glupo, i uprkos mojim pokusajima da neizgledam tako ipak jesam. Pogotovu kad smo stigli do one vezbe kad legnes na stomak a onda napravis ‘spic’ tako sto dupe istrcis navishe. A najveci bedak je sto sam bio pored a ne iza Sonje tako da sam propustio neke eventualno zanimljive strane ove situacije. Uostalom ona je vecinu vezbi uradila samo par puta a onda sedela i cekala da mi odradimo punu normu. Pacenica. Meni jeste bilo blamirajuce al bilo bi mi jos vise da sam odustao jer ‘je mnogo tesko pa nemogu’. Jedva sam cekao da istekne tih sat vremena.
A, najgore je sto sam morao da igram po pravilima. Ustvari zvanicno nisam, mogao sam da odustanem u bilo kojem trenutku. Onda bi Milan zvao mog oca da me vrati kuci, a tamo bi me sigurno cekale mnogo vece neprijatnosti nego ovde. Cale bi poludeo kad bi cuo da sam odustao vec prvi dan…
Bio sam prilicno umoran i oznojen kad smo zavrsili. Definitivno mi je bilo potrebno tusiranje a na moj zahtev sam ga i dobio.
Voda je bila blago receno jedva mlaka a pritisak ocajan. Srecom(ustvari nazalost) imacu vremena da se naviknem. Nije mi se narocito svidelo al jebiga, cilj je ipak bio ispunjen- bio sam cistiji…
A sledeca aktivnost bila je jedna od meni najneomiljenijih-knjizevnost.
Dovedeni smo u jednu sobu koja se nalazila u prizemlju i koja je bila puna knjiga. Bila je velicine otprilike kao nasa gradska biblioteka. Bacio sam pogled na sve te knjige uredno spakovane u police. Mozda i nece biti tako dosdno-ovde mora da ima i nesto zanimljivo za citanje. Taman sam hteo da pridjem polici i da potrazim neko zanimljivo shtivo Milan mi srusi sve iluzije. Posadi me na stolicu i tutnu mi u ruke jednu knjizicu pod nazivom “Izabrane ljubavne pesme, prosireno izdanje”. E, do kurca bas! I to do kurca u prosirenom izdanju! Ako me nesto nervira to su ljigavi ljubavni stihovi. Uzeo sam knjigu i tuzno pogledao u naslov. Milan se nasmeshi.
“Procitaj je.”rece “ a sutra ti birash.”
Prihvatio sam predlog, zavalio se u stolicu i poceo da citam. Primetih da je i Sonja dobila isto shtivo,a da je Milan uzeo neku podebelu knjigu koju je dosta zainteresovano citao. Naslov knjige je bio “Nutriciologija coveka” ili tako nesto, sta god to bilo!
A ja sam se smarao uz ‘najlepse ljubavne stihove sveta’. U predgovoru su ih komentarisali uz neke silne epitete kao sto su: zapanjujuci, sokantni, srceparajuci, virtuozni i slicna takva sranja a ja nisam mogao da vidim ista od toga u njima. To su bili stihovi koji u sustini nisu kazivali nista novo, a i uzasno su se ponavljali. Svi su pricali o tuznim, zabranjenim, velikim ljubavima… Koje sranje! Ono sto su oni pokusavali da kazu mora da se oseti. Osecaj se nemoze reci, mora se doziveti. Oni pominju ‘pravu ljubav’(kao da postoji lazna?) i pricaju o ‘istinskoj ljibavi’ pokusavajuci da nam(tj. citaocima) kroz stihove kazu tu istinu o njoj. I to je bas lepo al se zavrsava na pokusaju.
U principu nijedna istina nemoze biti kazana. Reci te mogu samo podstaci(ili spotaci ) da sam spoznas istinu.
“Reci su laz.”rekao je jedan moj prijatelj i bio je u pravu. One se ustvari i neodnose ninasta. Kad kazem naprimer ‘chovek’ to nista neznaci, jer ljudi ima koliko hoces. Cak i kad ti kazem: “Zika Zikic” ja nisam time odredio coveka vec sam tebe naveo da sam zakljucis o kome pricam. Jer u slucaju da ne poznajes pomenutog Ziku ti idalje neces znati o kome pricam iako sam ti rekao ime. Ono u sustini neznaci nista! Bas kao i bilo koja druga rec!
Tako i istina(o bilo cemu) ne moze biti kazana zbog same prirode reci. Jer one su samo asociacija na nesto a ti to nesto moras sam spoznati.
Druga stvar o kojoj se moze posebno raspravljati je ljudska sposobnost da sagleda istinu. Covek je u principu ogranicen svojom anatomijom, dok je(prava) istina univerzalna, sirokoobuhvatna i pre svega neogranicena. Nije tesko izvesti zakljucak da ljudsko bice nije u stanju da je prihvati kao takvu u celini, sto ne treba da ga sprecava da tezi ka tome. U sustini coveku je cela istina i neupotrebljiva, jer on koristi samo njene delove kako bi sebi olaksao zivot. Ona u celini bi u sebi sadrzala obilje informacija koje ne samo da nisu korisni za coveka vec mu pretsavljaju i teret.
Uostalom neke istine su i neprijatne pa ih i nezelimo znati…
“Ako sam u snu srecan nemoj me buditi.”
Ono za sta ljudska vrsta juri ceo svoj vek nije istina vec sreca! To je ono sto svaki covek zeli. Cak i mnoge bajke pocinju u tom stilu: “I mladi princ krete u svet da trazi srecu…” a zavrsavaju se ‘i bili su srecni do kraja zivota’. Ljudi ceo svoj zivot posvete tragajuci za njom i vecinom umiru nesrecni. To je prokletstvo ljudske rase!
Kroz ceo te zivot prati smrt! Zivis a cekas kraj! To je ono sto ljude sprecava da budu srecni. Kraj koji je neminovan. Njihovi pokusaji da mu pobegnu umesto da ga private.
Pogled mi pade na jednu pesmu. Iako mi je malo smetao hrvatski prevod ipak me zainteresovase stihovi:

STRVINA - Šarl Bodler

Sećas li se, o dušo mila, dan beše letnji
i nebo spokojno i jasno,
kao na zavoju ceste, na šljunku, mi u šetnji
strvinu gnusnu ugledasmo?

Nogu dignutih uvis, k'o žena bludu sklona,
s otrovnim znojem vrenja ružnih,
nehajno je, bestidno širila trbuh ona,
sav prepun isparenja kužnih.

Tu gnjilež je grejalo i peklo sunce vrelo,
k'o savesni i vredni pekar,
željan da mnogostruko prirodi vrati delo
koje je sastavila nekad.

Nebesa su gledala bujanje mrtvog tela
što poput cveta stade rasti.
Smrad beše tako silan, da si od njega htela
u nesvest na travu pasti.

Roj muva je zujao kraj creva i kraj usta
a bataljoni crva, siti,
gmizahu naokolo, i kao tečnost gusta
prelivahu taj dronjak živi.

To beše kao talas, čas nadut, čas razliven;
meso je kipelo u vrenju,
kao da telo čuva dah neki, živ i skriven,
težeći umnogostručenju.

Sve to brujaše čudno, k'o vetar, kao plima,
K'o voda kada razlije se,
Il' zrnje žita, kad ga ritmičnim pokretima
u svom rešetu vejač trese.

Oblici nestajahu, kao san, kao slika,
što tek na mutnu skicu liči,
zaboravljena, pa je kičica umetnika
po sećanju tek uobliči.

Jedna nas kuja, malo podalje, ljutim okom
posmatraše, uznemirena,
vrebajući trenutak da na kosturu skokom
ugrabi komad svoga plena.

A međutim, i ti ćes ličiti na to smeće,
na ovu kužnu hrpu gnoja,
Ti, sunce moga sveta, očiju mojih cveće,
Moj anđele i strasti moja!

Kraljice draži, ti ćes, kad dođe čas i za te
da s pomasću se zadnjom kreće,
među kosture sići, da zajedno buđate,
pod travu i pod tusto cveće.

Tada kaži crvima, kad te kroz tminu
ljubljenjem gladnim budu obasuli,
da ja još čuvam oblik i nebesku suštinu
ljubavi moje koja truli!

Prolaznost… Smrt…. Um mi popuni neka tuzna praznina…
Setih se Dragne, moje komsinice i najbolje drugarice. Jedine zenske osobe van porodice koju sam zaista voleo… Sa njom mi je uvek bilo lepo, uz nju sam uvek bio spokojan… Uvek je nalazila nacina da me nasmeje ili utesi kad sam tuzan. Umrla je od raka pre cetiri godine. A ja ni suzu nisam pusio za njom. Ipak je bila previse dobra za ovaj svet…
Noz se zari u meso. Krv pljusnu naokolo. Zemljotres poce da rusi solitere a zene da panicno zavristese. Kovceg se polako spusti u raku. Eksplozije.
“Nadam se da ste procitali. Pricacemo o tome posle odmora koji traje do pola dva.”
Napetost mi je grcila sve misice. Stvari i ljude oko mene video sam ko kroz maglu.
Koza se cepa. Bol. Strah.
Naglo ustadoh i potrcah napolje. Oko mene se predeli razlivase kao akvarel. Jos jedna ostrica sevnu i pogodi me u grudi. Pomahnitalo trcim. Necujem nista samo priguseno pistanje. Misici mi pucaju od napetosti. Na oci mi pada mrak. Padam na kolela i vicem iz sve snage. Izbacujem demone sto su se nakupili u meni.

Lebdeo sam nezno i polako, kao da me nosi vetar, posmatrao pejzaze, cas iz visine cas sa zemlje. Drvece je sviralo umirujucu melodiju a ja sam pulsirao u njenom ritmu lelujajuci se na svetlosti koji je nadirala sa svih strana. Divna smirenost me obuze celog. Nezan miris se sirio okolo svetucajuci veselo. Leptir se radjao!

“Hej…”zacuo sam Milanov glas a zatim osetih samar mokrom rukom po mom levom obrazu. “Osvesi se.” Jos jedan samar me puce, ovoga puta po desnoj strani. Otvorio sam oci i ugledao Milana iznad sebe. Um mi se tek sad malo razbristi i shvatih gde sam se nalazio. Lezao sam na liscu u sumici nedaleko od Kuce i po svemu sudeci bio sam u nesvesti do skoro.
Milan mi pomoze da ustanem.
“Jel si dobro?” upita me. “Izleteo si kao da te Djavo tera…”
“Dobro sam.” rekoh.
Bio sam umoran i zedan. Ali smiren. Spokojan.
“Malo sam umoran.” rekoh.
Milan samo klimnu glavom. Pomogao mi je da odem do kuce i do moje sobe. Dao mi je casu vode i posadio na krevet.
“Odmori se malo.”rece “Imas skoro sat vremena.”
Preturio sam se na krevet. Nisam se ni trudio da razmisljam o ovome sto se dogodilo. Samo sam zatvorio oci i zaspao.

“Probudi se.” rece Milan i blago me protrese. Ja otvorih oci.

nastavak uskoro...